Na današnji dan pre 99 godina, okončana je prva epizoda evropskog a zatim i svetskog rata. Primirjem. S napomenom: To be continued.
Druga epizoda je usledila nedugo zatim i bila je daleko užasnija od prve.
Sve mi se nekako čini da i ovde živimo, ne u miru već u krhkom primirju i da su ratovi devedesetih tek privremeno prekinuti, s naznakom: To be continued.
Ratne stranke nisu poražene ni na jednoj od zaraćenih strana. Samo su se, jedno vreme, strateški povukle u pozadinu jer je rat „izašao na rđav glas“ (Breht). I sačekale da sećanja na užase počnu da blede. Stižu, uostalom, generacije kojima iskustvo ratnih vremena nije deo čak ni mutnih dečjih sećanja. Recimo, rođeni dvehiljadite godine će naredne postati punoletni.
Ratbe stranke su ponovo u dejstvu. Zagrevanje je uveliko u toku. Deo medija ponovo stvara atmosferu predratnog stanja. I to upravo onaj namenjen najvećem delu stanovništva koje je učesnik i žrtva ratnih dejstava.
Ratne stranke ne mogu biti poražene čak ni u ratnim porazima. Cilj ratnih stranaka nije da se rat dobije već da se rat vodi (kao u Orvelovoj 1984). Ili bar da se održava neprekidno ratno stanje.
Prvenstveni cilj ratnoprofiterskih stranaka nije tuđe već vlasitito stanovištvo koje treba držati u sluđenoj pokornosti. I nemilosrdno pljačkati.
Ratne stranke nisu nacionalističke, iako se, zarad mobilizacije stanovništva, rado služe nacionalističkom retorikom. Ratnim strankama nije cilj ostvarenje bilo kakvog nacionalnog interesa. Ratnim strankama je cilj rat. Nacionalizam je tek pogodno pogonsko gorivo.
Rat je strašna nesreća za ogromnu većinu, ali je istovremeno izvor ogromne, i materijalne, i nematerijalne dobiti, za moćnu ratnoprofitersku manjinu.
Ta ratnoprofiteska manjina je ponovo, na gotovo čitavom ex-yu prostoru sve uticajnija i sve glasnija.
Ponekad imam jeziv osećaj da je dovoljno da neko uzvikne: pali! pa da sve ponovo počne. I da bude i gore nego što je bilo. Bar za one koji od rata stradaju umesto da se njime koriste.
Druga epizoda je usledila nedugo zatim i bila je daleko užasnija od prve.
Sve mi se nekako čini da i ovde živimo, ne u miru već u krhkom primirju i da su ratovi devedesetih tek privremeno prekinuti, s naznakom: To be continued.
Ratne stranke nisu poražene ni na jednoj od zaraćenih strana. Samo su se, jedno vreme, strateški povukle u pozadinu jer je rat „izašao na rđav glas“ (Breht). I sačekale da sećanja na užase počnu da blede. Stižu, uostalom, generacije kojima iskustvo ratnih vremena nije deo čak ni mutnih dečjih sećanja. Recimo, rođeni dvehiljadite godine će naredne postati punoletni.
Ratbe stranke su ponovo u dejstvu. Zagrevanje je uveliko u toku. Deo medija ponovo stvara atmosferu predratnog stanja. I to upravo onaj namenjen najvećem delu stanovništva koje je učesnik i žrtva ratnih dejstava.
Ratne stranke ne mogu biti poražene čak ni u ratnim porazima. Cilj ratnih stranaka nije da se rat dobije već da se rat vodi (kao u Orvelovoj 1984). Ili bar da se održava neprekidno ratno stanje.
Prvenstveni cilj ratnoprofiterskih stranaka nije tuđe već vlasitito stanovištvo koje treba držati u sluđenoj pokornosti. I nemilosrdno pljačkati.
Ratne stranke nisu nacionalističke, iako se, zarad mobilizacije stanovništva, rado služe nacionalističkom retorikom. Ratnim strankama nije cilj ostvarenje bilo kakvog nacionalnog interesa. Ratnim strankama je cilj rat. Nacionalizam je tek pogodno pogonsko gorivo.
Rat je strašna nesreća za ogromnu većinu, ali je istovremeno izvor ogromne, i materijalne, i nematerijalne dobiti, za moćnu ratnoprofitersku manjinu.
Ta ratnoprofiteska manjina je ponovo, na gotovo čitavom ex-yu prostoru sve uticajnija i sve glasnija.
Ponekad imam jeziv osećaj da je dovoljno da neko uzvikne: pali! pa da sve ponovo počne. I da bude i gore nego što je bilo. Bar za one koji od rata stradaju umesto da se njime koriste.
